Kada razgovaramo o kvir identitetima, bilo rodnim ili seksualnim, a pogotovo sa ljudima koji su strejt i cis, jedno pitanje smo gotovo svi čuli: „kada si se autovao/la?”
Autovanje, „izlazak iz ormara”, objavljivanje svog identiteta nekome ko to još uvek ne zna o nama — to može biti divan, oslobađajući osećaj, i veliki korak napred u našem razumevanju i prihvatanju sebe. Međutim, čin autovanja počinje da se tretira kao obaveza LGBTIKA+ ljudi, kao preduslov za validaciju naših identiteta i iskustava, karta za „članstvo u LGBTIKA+ zajednici” koju treba da zaslužimo. Kao da ne pričati o svojoj seksualnosti ili rodnom identitetu automatski znači da se stidite, da živite u strahu i sramoti i da ne prihvatate sami sebe i svoju zajednicu.
Tu sam da vas podsetim da to nije istina.
Smatrati autovanje neophodnim za sve kvir ljude invalidira one među nama koji ne mogu, ne smeju, ili ne žele da se autuju u bilo kom datom momentu. Predstaviti čin autovanja kao idealni krajnji cilj svih kvir ljudi, kao ceremoniju koja stavlja pečat na naše prihvatanje sebe i svoje zajednice, i čemu svaka kvir osoba treba da teži — to zanemaruje i činjenicu da autovanje nije nešto što se odradi jednom u životu — autovaćemo se celog svog života iznova i iznova raznim ljudima u raznim okruženjima i situacijama.
Autovati se nekome može biti velika i važna odluka, ali je uvek i pre svega lična odluka. Primorati nekoga da se autuje pre nego što to sami požele nikada nije okej.
Ničiji identitet ne zavisi od toga koliko ljudi zna to o njima. Podjednako ste _________ čak i ako to nikome još niste rekli.
Nema artikala u korpi.